JELENA STUPLJANIN

Zdravstveni Bilten Poznatih

BILJE I ZDRAVLJE, Autor: Olivera Bogavac

Školska Drugarica Branda, Paćina I De Nira

Koliko god vam se (možda) asocijacija činila smešnom ali, meni je, Jelenina pojava tog vrelog dana među ostatkom sveta koji je delovao zgužvano, lepljivo i na ivici snage, zaličila na sladoled od limuna s prelivom od maline. Blistavo belog tena, osenčenog rumenim koje nije našminkano, blistavo belog osmeha, gipkog hoda, pozdravljala se u stakato ritmu, začinjenim veselim kikotanjem. Pomislila sam na rečenicu kojom je obično pozdravljao Ljuba Tadić. “Evo one moje sa osmehom”, radovao joj se prilikom svakog susreta jedan od najvećih glumaca kojeg smo ikad imali. Pomislila i na devojčicu koju sam upoznala pre desetak godina kad se (ona će reći “slučajno, pratila sam drugaricu”) našla na klasi profesorke Gordane Marić. Daleko od toga da je Stupi,kako su je zvali prijatelji, u to vreme bila neka vrsta ružnog pačeta, ali mi nije bilo ni na kraj pameti da će se razviti u ovakvog labuda. Da raste u veliku glumicu znao je svako ko se našao u prilici da pogleda čak i njene studentske vežbe.

Šira publika upoznala je u seriji “Lisice”, a pozorišna je gledala u mnogo uspešnih rola na repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Ateljea 212. Sad je u rodnom gradu na snimanju filma, grčko-nemačko-srpske koprodukcije, po scenariju i u režiji Gorana Radovanovića u kojem igra Norvežanku.
“Sad razumete zašto sam ovako bela ko sir i zašto moram da ostanem bela do kraja snimanja. A kad se završi, baciću se na sunce u inat svim ozonskim rupama i drugim zaprećenim strahotama!”

Igraš Norvežanku?
“Norvežanku. Preporučio me Nenad Jezdić.”

Glumiš na Norveškom?
“Na norveškom! (Pa počne da izgovara gomilu nerazumljivih pevuckavih reči čudno punih suglasnika) U Njujorku imam drugaricu Sofiju Kapelan, Norvežanku. Kad sam dobila tekst Sofija ga je snimila na diktafon, a ja sam to onda učila napamet. Tako sad, na neki posredan način, i Sofija glumi u ovom filmu.”

Kad je prvi put zakoračila preko praga Li Strazberg akademije, nije mogla a da sa strahopoštovanjem ne pomisli kako su ovu školu završili Marlon Brando, De Niro, Al Paćino i mnogi drugi koji čine kostur istorije svetskog glumišta. Pa je bila malo ponosna a malo i prepadnuta.

“U Beogradu sam stigla do jednog stadijuma kad više nisam znala kuda dalje. Upisala sam specijalističke studije mjuzikla, pa shvatila kako to nije ono što bih stvarno želela. Ali nisam znala ni šta je to što želim. Onda sam u razgovoru sa svojom profesorkom Gocom Marić, došla do odluke da pokušam na Strazberg akademiji. Bila sam u Švedskoj kad sam dobila obaveštenje da su me primili. Atelje mi je dao stipendiju za prvih 9 meseci. Za sledećih 9 smo se, porodično, uvalili u kredite, a konačnih 9 obezbedila je princeza Jelisaveta.”

Danas Jelena je predavač na čuvenoj školi. Uči glumi decu od 11-17 godina, razmažene “dragulje” kako se o njima izražava Ana Strazberg, Lijeva udovica, koji su joj povereni na “brušenje”.

“Prvo su mi bila čudna ta deca, zapravo ozbiljni poslovni ljudi, koja pomahnitalo rade i kojoj su roditelji menadžeri. Sve to nekako nije u našem stilu. I ja sam njima bila čudna. Probali su me na razne načine. Pokušavali da dovedu u nepriliku pričanjem nekih masnjikavih viceva. Onda sam rekla:Dosta! Ja sam devojka sa Novog Beograda, iz blokova! Pa sam im ja prodala nekoliko naših viceva. Bilo je 100:0 za Novi Beograd. Otad se odlično slažemo. I, na školi gde su psovke strogo zabranjene, moja klasa psuje na srpskom. Sistemski, obrazovno, mentalitetski, Amerika je za nas nešto kao druga planeta. Njujork je recimo “najevropskiji” grad u Americi a i Evropa je toliko drugačija od nas. Obično, naročito na početku, najveći problem sam imala da objasnim odakle sam. Ja kažem Srbija, a oni meni “Sajberija?” Bila sam i Helena i Dželena i… Zapravo, najgluplje je što u Njujorku nemamo nikakav kulturni centar. Ništa osim crkve što bi nas, Srbe, vezivalo, pravilo prepoznatljvu zajednicu kakva su Grčka, Ruska, Rumunska. Zato se pomalo gubimo pa, posle nekog vremena, ili primetiš kako postaješ sve više Amer ili prosto moraš da se vratiš kako ne bi izgubio svaki identitet.”

Punih je osam godina kako je Jelena vegetarijanac. Toliko ima od vremena kad joj je drugarica, zakleti “zeleni”, pokazala sliku cirkuskog slona kojeg dreseri tuku. Jes’ da nikad nije jela slonovinu, ali se mnogo nasekirala i počela da odbija svako meso.

“Roditelji nisu bili ni malo srećni ali su se nadali da je u pitanju “privremeno ludilo” koje će me proći, a bake (jedna iz Kruševca, druga iz Gornjeg Milanovca) su pale u očaj. ‘Što tako oko moje?!’ – govorila je prva verujući kako sam postala član neke sekte. Druga je ‘pokazala više razumevanja’. ‘Nećeš meso? ‘- pitala je. ‘Pa uzmi onda piletine’!”

Jelena kaže kako je već zaboravila ukus mesa a još se pomalo seća ukusa džigerice. A dok sećanja blede, obožava soju.

“Njujork je idealno mesto za vegetarijance. Toliko ima nacionalnih restorana sa božanstvenom kuhinjom i toliko specijalizovanih radnji zdrave hrane da uopšte niste u opasnosti da pogrešite. Ja sam se jednom ipak prešla. Jela sam neku kinesku mućkalicu u kojoj je bilo piletine a da to nisam ni znala. Posle mi je celog dana bilo muka.”

Otkad se zaljubila i krenula u zajednički život sa svojim Tonijem, počela je i da kuva. Pa Toni mora da jede ‘pirinač na mamin način i grašak u Jeleninoj kreaciji’. Ne suviše često jer, priznaje Jelena, glad i zeleni čaj bez šećera i zaslađivača, najbolji su recept za vitku liniju. U njenom poslu drugačija nije ni dozvoljena.

A u gradu gde se prodaju svi kozmetički preparati sveta, Jelena se neguje iz kutija “made in” Beograd, koje, specijalno za nju, od bilja, pravi poznati dermatolog i Jelenina rođaka Maja Miličić.